Дело

АНА КАРЕЉИНА 437 Ана се обрати Дарији: — Јеси ли на дуго? На један дан? То је немогућно! — Тако сам обећала, а и деца... — рече Доли, осећајући се збуњена, и од тога што јој требаше да узме торбу из кола, и од тога што је знала да јој је лице сигурно врло нрашињаво. — Не, Доли, душице... Лепо, впдећемо. Хајд’мо, хајд’мо! — и Ана иоведе Дарнју Александровну у намењену joj собу. Та соба не беше она парадна, коју нредлагаше Вронски, него таква, за коју Ана рече да је Доли пзвини. И ова соба, за коју је требало извињаватп се, беше препуна луксуза, у каквом Доли никад није живела и којп је потсећаше на најлепше гостионице на страни. — Ах, душице, како сам срећна! — прнсевши на тренутак у евојој амазонци поред Дарије, рече Ана. — Испричај ми о својима. Стиву сам видела на брзу руку. Али он не може да иснрича о деци. Како је моја љубимица Тања? Она је велика девојчица, мислим? — Да, врло велика, — кратко одговараше Дариј^ Александровна, чудећи се и сама што она тако хладно одговара о својој деци. — Ми врло лепо живимо код Љовиних, додаде она. — Ето, кад бих знала, — рече Ана — да ме не презиреш... Могли сте сви доћи. Стива је стари и добар пријатељ Алексијев, — додаде она, и одједном поцрвене. — Да, али ми тако добро... — збунивши се рече Доли. — Та у осталом, ја то од радости говорим глупости. Само, душице, ти си ме јако обрадовала! — рече Ана, љубећи је опет. — Тн ми још ниси казала, како и шта ти мислиш о мени, а ја хоћу све да знам. Али ми је мпло што ћеш ме видети онакву, каква сам. Што је најглавније, ја не бих хтела да се мисли да ја хоћу нешто да докажем. Ја ништа нећу да доказујем, ја хоћу просто да живим; да никоме не чиним зло, осим себи. На то ја имам право, зар не? Уосталом, то је дугачак разговор, ми ћемо још о свему нашироко разговарати. Сад ја идем да се обучем, а теби ћу послати девојку. XVIII Оставши сама, Дарија Александровна ирегледа своју собу погледом домаћице. Све што је видела, нриближујући се дому и пролазећи кроза њ, као н сад у својој соби, све је произво-