Дело

436 Д Е Л 0 маћин, чак је тврдица у газдинству. Тамо, где се ствар тиче десетине хиљада, он не рачуна, — говораше она с оним радосно-лукавим осмејком, с којим често говоре женске о тајним особинама љубљеног човека, које су само оне иронашле. — Ето, видиш ли ову велику грађевину? То је нова болница. — Ја мислим да ће то стати преко сто хиљада. То је сад његов dada. А знаш како је то дошло? Мужици му тражише, чини ми се да им уступи јефтиније ливаде, а он не хтеде, те га ја прекорих за тврдичлук. Разуме се, не због тога, већ све укупно утицало је — и он отпоче градити ову болницу да покаже, разумеш, како он није тврдица. Ако хоћеш, c’est une Ipetitesse; али ја га још више волим због тога. А ево сад ћеш видети кућу. То је још дедина кућа и ништа се није споља променила. — Како је лепа! — рече Доли, с нехотичним дивљењем гледајући на дивну кућу са стубовима, која се промаљаше кроз разнобојно зеленило старог дрвећа у врту. — Је л’ да је лепа? А озго из куће диван је изглед. Они уђоше у двориште, насуто ситним каменом, на коме два радника ограђиваху прекопане цветне леје неуглачаним шупљикавим камењем, и стадоше пред покривеним улазом. — А, они већ дошли! — рече Ана, гледајући на јахаће коње, које тек што одвођаху од улаза. — Је л’ да је леп овај коњ? То је коб. Мој омиљени. Приведи га овамо и донесите шећера. Где је гроф? — упита она двојицу парадних лакеја који искочише из куће. — А, ево и њега! — рече она — спазивши Вронског и Весловског, који им иђаху на сусрет. — Где ћете сместити кнегињу? — рече Вронски на француском, обраћајући се Ани, и, не сачекавши одговор још једанпут се поздрави са Даријом Александровном и сад јој пољуби руку. — Ја мислим у велпку с балконом? — 0 не, то је далеко! Боље у оној на углу, више ћемо се видети. — Ну, хајд’мо, — рече Ана, која даваше омиљеном коњу шећер, што донесе лакеј. — Et vous oubliez votre devoir, — рече она Весловскоме, који такође изађе на степенице. — Pardon, j’en ai tout plein les poches, — смешећи ce одговори он, завлачећи прсте у шпаг од прсника. — Mais vous venez trop tard, — рече она, бришући рупцем руку, коју јој окваси коњ узимајући шећер.