Дело

А Н А КАРЕЊИНА 435 — Зашто? Зато гато нисам смела... ти заборављаш мој лоложај... — Мени? Ниси смела? Кад бн ти знала какоја... Ја сматрам... Дарија Александровна хтеде да искаже своје јутрошње мисли, али јој се то сад учини неумеспо. — У осталом, о томе ћемо после. Какве су ово грађевине? — упита опа, желећи да промени разговор и показујући на црвене и зелене кровове, који се виђаху иза зеленила живе ограде од багрена и јоргована. — Као нека варошица. Али Ана јој не одговори. — Не, не! Како ти сматраш мој положај, шта ти мислиш, шта? — упита она. — Ја мислим... — отиоче Дарија Александровна, али у то време Васењка Весловски, дотеравши коба на галоп десном ногом, тешко шљапајући својим кратким жакетићем о јеленску кожу на женском седлу, прогалонира поред њих. „Ана Аркадијевна иде!“ повика он. Ана га чак и не погледа; али се опет Дарији Александровној учини да је ?у колима незгодно почињати овај дугачки разговор и стога скрати своју мисао. — Ја не сматрам никако, — рече она — но увек сам те волела, а кад волиш, онда волиш целог човека, онаквог какав је, а не онаквог какав хоћеш да буде. Одвојпвши поглед од лица пријатељице и зажмиривши очима (то је била нова навика за коју Hiije знала Доли), Ана се замисли, желећи да потпуно појми значај тих речи. И, очевидно појмивши их онако како је хтела, она погледа у Дарију. — Ако имаш грехова, — рече она — сви би ти се опростили, због твога доласка и због тих речи. И Доли виде да јој сузе избпше на очи. Она ћутке стеже руку Анину. — Дакле, шта су те грађевине? Како их је много! — после једног минута ћутања понови она своје питање. — То су куће службеника, фабрика, коњушнице, t— одговори Ана. — А ово је почетак парка. Све је то било запуштено, па је Алексије обновио. Он веома воли ово добро и, што никад нисам очекивала, страспо је заволео газдинство. Уосталом, то је тако богата природа! Чега год се лати, све му иде одлично. Он не само да не осећа чамотињу, пего ради са страшћу. Он је — како га ја знам — постао економичан, изврстан до28 *