Дело

434 Д Е Л 0 наиђе збуњеност. Ана се збуни од оног пажљиво-упитног погледа, којим је Доли посматраше. Доли пак, после речи Свијажскога о вегикулу, нехотице осети стид због старог фијакера у који седе Ана заједно с њом. Кочијаш Филип и писар осећаху то исто. Да би сакрио своју збуњеност, писар се узмува око дама, помажући им да седну у кола, алп Филип кочијаш се натмури и унапред се спремаше да се не потчини овој спољашњој надмашности. Он се иронично осмехну, погледавши на враног касача, и већ реши у својој памети да је овај вранац у шарабану добар само за промонад, али не може да пређе четрдесет врста по врућини без испрезања. Сви мужици, који беху код кола, дигоше се и радознало и весело посматраху дочек гошће, правећи своје примедбе. — Такође им мило, одавно се нису видели, — рече кудрави старац, повезани ликом. — Шта велиш, чича Гераспме, да нам је онај вранац, ал’ би брзо превукли снопове! — Пази бре! Је л’ ово жена у гаћама? — рече један од њих, показујући на Васењку Весловског који скочи у женско седло. — Није, мужик. Видиш како вешто ђипи! — Је ли људи, када нећемо да спавамо. — Како спавање сад! — рече старац, погледавши у сунце. — Подне превалило. Узимај косу, иочињи! XVII Ана гледаше у мршаво, уморно и прашињаво лице Долино, и хтеде рећи оно што је мислила, наиме, да је Доли омршавила: али, сетивши се да се сама пролеишала идајој поглед Долин то ]5ече, она уздахну и поче говорити о себи. — Ти ме гледаш, — рече она, — и мислиш, да ли могу бити срећна у мом положају? А што! Срамота ме је да признам; али ја... ја сам неопростиво срећна. Са мном се догодило нешто чаробно, као сан, кад постане тако тешко, страшно, и одједном се пробудиш и осећаш да све те страхоте нема. Ја сам се пробудила. Преживела сам то мучно, страшно стање, и сад сам, особито откако смо овде, тако срећна!.. — рече она, са плашљивим осмејком питања гледај.ући у Дарију. — Како ми је мило! — смешећи се рече Доли, нехотице хладније него што је хтела. — Веома ми је мило. Зашто ми ниси писала?