Дело

ЛНА КАРЕЊИНА 433 Васењка Весловскн, не силазећи с коња, скиде своју капицу и поздрави гошћу, радосно машући тракама над главом. — То је кнегињица Варвара, — одговори Ана на упитни поглед Долин, кад се шарабан приближи. — А! — рече Дарија Александровна и њено лице нехотице изрази незадовољство. Кпегињица Варвара била је тетка њенога мужа, она ју је давно познавала и није ју поштовала. Она је знала да је кнегињица Варвара цео свој живот провела у гостовању код богатих рођака, али то што је она сад живела код Вронскога, страног јој човека, вређало ју је. Ана примети израз лица Долиног и збуни се, поцрвене, испусти из руку амазонку и спотаче се о њу. Дарија Александровна приђе заустављеном шарабану и хладно се поздрави с кнегињицом Варваром. Свијажски беше такође познаник. Он упита, шта ради његов особењак-пријатељ са младом женом, и, прегледавши површним погледом распарене коње и кола са закрпљеним крилима, предложи дамама да седну у шарабан. — А ја ћу у овај вегикул, — рече он. — Коњ је миран, а кнегињица одлично тера. — Не, останите где сте и били, — рече Ана пришавши, — а ми ћемо у фијакеру, — и узевши Дарију под руку, одведе је. Дарија Александровна не знађаше, шта пре да гледа; да ли овај елегантан екипаж, или ове дивне коње, или ова елегантна сјајна лица која је окружаваху. Али је највише поражаваше промена, која се беше извршила у познатој и љубљеној Ани. Друга женска, мање пажљива, која не би познавала Ану раније, а особито која није премишљала о ономе, о чему је премишљала успут Дармја Александровна, не би ништа особито приметила у Ани. Али сад је Доли била поражена оном иривременом лепотом, која само у тренуцима љубавн бива на женскињу, и коју она затече сад на лицу Анином. Све на њеном лицу: одређеност рупица на образима и подбратку, склоп усана, осмејак који као да лећаше око лица, сјај очију, грацпја и брзина кретања, пуноћа звукова њезина гласа, шта више манир, којим она срдито-умиљато одговори Весловскоме на његово питање за дозволу да узјаше њенога коба и да га научи галопу десном ногом, — све је било особито примамљиво, и, чињаше се, да је и сама знала за то п радовала се томе. Кад обе женске седоше у фијакер, на обадве одједном Дело, књ. 45. 28