Дело

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА Јов. Н- Томић као историк. и Ј. Томића еви сматрајз^ за иеторика. Али ништа погрешније од тога. Наш Академик је псто толико историк колико и рецимо музичар или вајар. Не историк, он је само један преводилац. Али барем да преводи каква ремек-дела, какве литерарне пропзводе са етилом, духом, мислима, и да преводи савесно, тачно, књижевно. 0, Томић је преводплац сасвпм другог жанра и калпбра. Он преводи скроз неппсмене саетаве, писане једним простпм^језиком, с вулгарним стилом, садржине тако рећи чисто материјалне, а преводи најслободније, прескачући где год загше, преводп као полуписмени људи, чини, напослетку, грубе погрешке. Него кад би само то било рђаво у његовпм списима, које он тако радо крсти именом „студија“ и „расправа“, тако радо као нико други у нашој научној литератури. На жалост, на голему срамоту наше Науке, Ј. Томић пма још вазда не мање тежпх научннчкнх грехова на својој души. Он је аљкав просто за причу, код њега влада такав неред и збрка каква се само може зампслпти, — рецимо чисто оријенталски мурдарлук. Затим је Академик у несолидности достигао савршенство; ко се на њега ослони, рескира код сваке речи да посрне и главу да изгуби. Акрибија је њему, изгледа, и по [имену неиозната. Тешко ономе који је научио радити с педантним, до крајности пажљпвим и ригорознпм научним радовима западних народа, ако буде принуђен имати посла са „академичним“ спиеима нашег историка. Још је очевидно да Томић нема \