Дело

470 Д Е Л 0 једва за десетак дана: зато сам решно да изиђем из града са свима мојим људима, па да вам потегнем у помоћ. Али вам наређујем да се браните и да пре помишљате на смрт него да предате град непријатељу, јер за десет дана — а за то време имаћете хране — обећавам доћи вам у помоћ“ (Ib. 196—7). Овај славни говор налази се, као што видимо из цитата на истој страни, „у релацији непознатога о Клису (Ркп. у Амброзцјанн у Милану)“. И ако без икакве сумње ни Томић не верује да су те речи аутентнчне, ипак их је он верно саопштио Академији, јер налази да су веома драгоцене. Осим тога у његовом срцу пламтн огањ најдубљег пијетета према старини, какав ваљда нико није нмао ни према једном Тукидиду, а то може бити само за похвалу. Ми бисмо тако радо навели и оно што Томпћ нрича у „Граду Клису“ стр. 55—б и стр. 240—2. На жалост, за данас немамо више простора на расположењу. Али издања Академпјина није тешко наћи и нека се читаоцп потруде и куриозма ради нека погледају та места. Какве багателе, каква нагваждања! Ту можемо поменути и оно развучено ппсмо које Академик саопштава на читаве три и по стране (72—5) у „Гласу“ 62, писмо које је, осим тога, већ Миклошић штампао. Ево неколико црта Ј. Томића као нсторика. Зар ће бити после овога неки који ће наше речи у почетку овог чланка сматрати за оштре ? Зар Јован Томић стоји изнад обпчнпх полетараца у историји? Упоредите најгори темат, светосавски или вндовдански, наших великошколаца, зар ћете му претпоставити радове нашег Академика? И ако је ово исторнјска наука што нам је даје Ј. Томић, зар је то уопште нека наука и зар се свако не рађа као псторик? Замислите „историчне и академичне студије“ које сваки гимназијалац нижих разреда може читатп с успехом и с не мањим успехом критпковати! Ах, него да је бар само то, па ни uo јада. Али тек сад долази оно што је најцрње и најгоре. Ни овај посао, тако лак, тако ђачки, тако рећи чисто механички, или још боље физички, није Томић умео ни могао урадити не добро, него тако рећи никако. Ствар је дабогме чисто невероватна, али ми молимо читаоце да нам не одрекну поверење до пдуће свеске „Дела“, у којој ћемо то непобитно доказати. Изнећемо страшних стварп, које ће превазићи све што смо досад рекли и које ће изазвати право запрепашћење. н. Вулић.