Дело

АНА НАРЕЊИНА РОМ АН хЛАВА ТОЛСТОЈА (наставак) X Она му пође на сусрет, не кријући своју радост што га види код себе. II у оној мирноћи, с којом му она пружи малену и енергпчну руку, упозна с Воркујевом и показа на риђокосу, лепушкасту деврјчицу која ту сеђаше за радом, назвавши ]е својом васпитаницом, беху познати и пријатни Љовину манири женске великога света, увек спокојне и природне. — Врло, врло ми је мило, — ионови она, и ове просте речи у устима њеним добише за Љовина особити значај. — Ја вас одавно знам и волим, и због прпјатељства са Стивом, и због ваше жене... ја сам је познавала врло кратко време, али она је оставила у мени утпсак дивног цветнћа, наиме цветића. II она ће скоро постати мати! Она је говорпла слободно и нежурно, покаткад преносећи свој поглед с Љовина на брата, а Љовнн осећаше да је утисак, који је произвео, био добар, и одмах му с њом постаде лако, просто и пријатно, као да ју је из детињства познавао. — Ја и Иван Петрович заузели смо кабннет Алексијев, рече она, одговарајући Степану Аркадијевичу на његово питање: може ли се пушити, — баш зато да се може пушнти, и погледавши у Љовина, уместо питања: пуши ли? привуче к себи порт-сигар од корњаче и извади цигарету. — Како TBOje здравље сад? — упита је брат. — Добро. Нерви као увек. Дело, књ. 56, 8