Дело

ВРЛИНА НА ОКОМКУ 7 шарана где-где ижђикалом травом са жутим цвећем; одјекује цвркут шева; а пред очима видиш оно треперење, танано и једва опазно, као кад се на топломе млеку -хвата кора. Воде, као што рекох, нисам могао донети, али сам се вратио бар с објашњењем, зашто је воз стао. На локомотиви је прсла кочница, те се мора друга наместити; мораћемо се вратити и задоцнити бар по сахата. То сам, и непитан, објаснио бледој девојци, која је још стојала крај прозора, онако устреперела, и после тога био готов на повлачење у свој путнички кут. Али сам већ био дохваћен једном канџом. Моја сапутница тражила је објашњења, сваковрсна објашњења. Зашто је воз баш овде стао? Шта је то кочница? На ком је делу воза стојала? Је ли штета велика? Колико се, најдуже, морамо задржавати оправке ради? Хоће ли ићи ова локомотива или друга?.. и, уопште, таква питања, на која сам морао одговарати, хтео не хтео. После је дошло нитање друге врсте: куда путујем и јесам ли из Хамре? и ја сам сматрао за дужност, да и овде све објасним. Мојој познаници било је, бар је тако рекла, особито мило, што путујемо у исто место, а и мени је то, ако хоћеш праву истину, бпло по вољи, сасвим по вољп. Воз, који се већ био почео враћати, одједном поново стаде и опет пође у ранијем правцу. Како нисам био још дао све одговоре, које је моја брбљуша (опрости за одступање од утегнутога тона) изазвала, она ме позва у свој купе и ја сам, без оклевања нослушао. Учинило ми се немогућно одрећи услугу једној безазленој девојци, која је тако топло гледала и тако неизвештачено молила, тим пре што сам унапред био начисто са собом: та ја сам од ње старији бар осам година, ожењен сам и верност Анији сматрам за бисерну круну свога брачног живота. Ћаскали смо се о многом чему више од по часа. За то време опазио сам, да на левом образу има рупицу, да јој се лице врло лако обагри руменилом, да су јој млечни зуби врло ситни и шиљасти, да јој се танке црне обрве готово додирују и да је у њеном целокупном изразу нешто меко, нешто искрено, поверљиво, топло. Враћала се, тако рече, из родбине, пошто је изненадно позвана због домаћих прилика. Потужила се, како целе ноћи није ни тренула и питала ме је, да лијој се по очима познаје. Тада сам је морао мало дубље погледати и ма да сам радо хтео