Дело

АНА КАРЕЊИНА 119 — А шта си ти радио? — упита она, гледајући му у очи, које нешто особито подозриво бљештаху. Али, да га не би омела да све исприча, она прикри своју пажњу и с одобравајућим осмејком слушаше његово нричање о томе како је провео вече. — Баш ми је врло мило било што сам срео Вронскога. Осећао сам се врло просто н лако. Разумеш, сад ћу да се старам да се никад не сретнем с њим, само да би та незгодност била свршена, — рече он, и сетивши се да је, старајући се да се никад не сретне, одмах нз клуба отишао Ани, он поцрвене. — Ето, ми говоримо да народ пије; не знам управо, ко више пије, народ или наш сталеж; народ бар није празником, али... Но Китинку не интересоваше расправљање о томе како народ пије. Она виде да он поцрвене и хтела је да зна зашто. — А иосле где си био? — Стива ме је сташно молио да одемо до Ане Аркадијевне. Рекавши то, Љовин поцрвене још више, и сумње његове, да ли је добро или рђаво урадио што је пошао Ани, беху коначно решене. Он је знао сада да то није требало радити. Очи Китинкине особито се раширише и синуше при помену имена Аниног, али, присиливши себе, она сакри своје узбуђење и превари га. — А! — рече она само. — Ти се јамачно нећеш љутити што сам ишао. Стива ме је молио, а и Доли је то желела, — настави Љовин. — 0 не, — рече она, али у очима њеним он је видео присиљавање себе, које није обећавало н.ишта добро. — Она је врло симпатична, врло, врло жалосна и добра женска, — говораше он, причајући о Ани, о њеном занимању и о ономе што је рекла да јој каже. — Да, разуме се, она је врло жалосна, — рече Кити, кад •он заврши. — Од кога си добио писмо? Он јој рече и, поверовавши њеном спокојном тону, пође да се свлачи. Вративши се, он затече Китинку на оној истој наслоњачи. Кад јој приђе, она погледа у њега и зајеца. — Шта је? Шта је? — ииташе он, знајући већ унапред ш т а ј е. — Ти си се заљубио у ову гадну женску, она те је ouчинила. Видела сам по твојим очима. Да, да! Шта може да