Дело

136 Д Е Л 0 је па домаће трошкове и на исплату ситних непрекидних подужица. Новаца сасвим није било. То беше непријатпо незголпо и није се смело тако паставити, по мишљењу Степана Аркадијевича. Узрок свему томе, по његовим појмовима, био је у томе што је он примио одвећ малу плату. Место које он заузимаше, било је очевидно врло добро пре пет година, али сад је сасвим друкче. Петров, као директор банке, нримао је 12.000. Свентпцки, као члаи друштва, примао је 17.000. Мићин, основавши банку, иримио је 50.000. „Ја сам, очевидно, заспао и мене су заборавили“, мишљаше о себи Стенан Аркадијевич. II он ноче да ослушкује, да мерка, и при крају зиме бацп око на једно врло добро место и поче га атаковати, спочетка из Москве, иреко тетака, ујака и пријатеља, а затим, кад је ствар сазрела, крену се у иролеће за Петроград. То беше једно од оних места, којих сада, у свима сразмерама од 1.000 до 50.000 годишње плате, бејаше впше него што је пређе било топлих, масних и подмитљивих места; то беше место члаиа комисије сједпњене агенције кредитно-узајамног биланса јужних железннца и банкарских установа. Ово место, као и сва таква места, изискпвало је тако огромно знање и делање, које је тешко било сјединити у једном човеку. А пошто није било човека, којп би сва та својства сјединио у себн, онда је ипак бпло боље да то место заузнма ноштен, него и непоштен човек. А Степан Аркадијевпч био је не само човек поштен (без нагласка), него је био поштен човек (са нагласком) у оном особитом смислу, који у Москви има ова реч, кад се говори: поштен радник, поштен књижевник, поштен журнал, поштена установа, поштен правац, и којн означава, не само то, да човек или установа нису непоштени, него и то, да су спосцрни да у згодном случају боцну владу. Степан Аркадијевич кретао се у Москви по оним круговима, у којима је уобичајена била ова реч, сматрао се тамо као иоштен човек и према томе имао је више него ли други, право на ово место. Место ово давало је годишње од седам до десет хпљада, а Облонскп је могао да га заузме, не остављајући своју државну службу. Оно је зависпло од двају министдрства, од једне даме и двојице Јевреја, и све те људе, ма да су били већ иринремљени, требало је Степану Аркадијевичи да види у Петрограду. Осим тога, Степан Аркадијевич обећа сестрп Ани да ће свим силама радити да добије од Карењина одлучан одговор о ра-