Дело

144 Д Б Л О осуђивати онога оца, с којпм је живео и од кога је зависио, а што је главно, да се не би одавао сентименталности, коју је сматрао као упижење, Серјожа се стараше да не гледа у овога ујака, који је дошао да наруши његов мир, и да не мисли о ономе, на шта је он нотсећао. Али кад га Степан Аркадијивич, који изађе одмах за њим, спазивши га на степеницама, позва к себи и упита, како проводи време у школп између часова, Серјожа се, без прпсуства очева, унусти с њим у разговор. — Код нас сад ради жељезница, — рече он, одговарајући на његово питање. — То је, ево како: двојица седну ua клупу. То су нутници. А један стоји на тој истој клуии. А сви се упрежу. Може рукама, а може и појасевима, и терају кроз све сале. Врата се унапред отварају. Е, кондуктер је ту врло тешко бити. — Је л’ то онај што стоји? — унита Степан Аркадијевич. — Да ту треба и смелости и вештине, особпто кад се одједном зауставе, или кад неко падне. — Да, то није шала, — рече Степан Аркадијевич, с тугом загледајући у ове жпвахне, материнске очи, сада већ не детпње и не потпуно невине. И ма да обећа Алексију Алексапдровичу да неће говорити о Ани, ипак не издржа. — А сећаш ли се матере? — одједном уппта он. — Не, не сећам се, — брзо проговори Серјожа и поцрвенившп, оборп очи. II ништа впше ујак нпје могао чути од њега. Словен васпптач кроз пола сата нађе свога васпитаника на степеницама, и дуго нпје могао да појми, да ли се ou љути или илаче. — Штаје, сигурно сте се угрували кад сте палп? — рече васпитач. — Ја сам говорпо дајето оиасна игра. Треба казати директору. — Кад бпх се п угрувао, нико не би ириметио. То је сигурно. — Па шта је онда? — Осгавите ме! — Сећам се, не сећам се... Шта се њега тиче? Зашто да се сећам! Оставпте ме на миру! — обрати се он не васпитачу, већ целом свету. С руског преводи М. СретеновиК. — НАСТАВПЋЕ СЕ —