Дело

КЊИГА 56. СВЕСКА 2. Д Е Л 0 АВГУСТ, 1910. Г 0 Д И Н Е Б У Ђ Е Њ Е Велика страст се будила у њему. Ocehao је да му пламти снага. Свуд понор. Види сотону у свему, А пред њим дршћу женска тела нага. Са сваких уста пољубац би хтео, Погледом сваке груди обнажава. Дрхти пун зиме. Ваздух густ и врео Из њиних топлих груди запахњава. Мишићи дршћу. Пред њим игра жена, Коју још нико разгрнуо није, Врела јој коса клизи низ рамена На груди, с којих дах јутарњи бије. Он јури, вришти и сам себе грли II тад осећа страх и с грозом гледа: Руља фауна к њему с блеском хрли, С факљама ума — глава пуних леда. Крвава ока, док ноћ пада нлава, Гледа од мозга начињене зубље. „То мозак гори! — Глава се смрзава!“ Они га љубе све бешње, све грубље. Тај луди тренут врх људи га диже, А он осећа да пада, да тбне У амбис, где по неки гуштер гмиже II сикће глава проклете Горгбле. Дело, књ. 56. 11