Дело

162 Д Е Л 0 Тад смрвљен чупа дирке са клавира. Месечина се бели. И све тише Умире живот. Поноћ пуна мира Сребрним дахом страст и крв му сише. Властита снага до кости га мрви, А он је свестан да је моћан врло. Осећа бол, а мозак пун му крви; II оштар ветар смрзава му грло. Далеко негде сат избија тупо. Ледени звук му смрт Времена каже. Он у ноћ гледа бесвесно и глупо: Његове очи само Живот траже. С клавира звоне бесни, громки звуци И одјекују у ноћној празнини, K’o гладног вука последњи ј&уци, K’o Страст да плаче негде у дубини. Валови јуре крвави и врући, А врх њих демон буса се и куне И ред гаврана мукло граче мрући; Сумпора ватром горе царске круне. А кроз ту свирку звуком сребра чиста Глас девојачки струји с даљних страна, Пева и звижди. Сјај месечев блиста На белој кори суморних платана. Звуци се гуше у гневу и грме K’o усов горскп што се громко рони, K’o звон са звона од м&ди и срме, Што холо кроз ноћ звук опела звони. Звук мре. Он бесни и цепа одело. Помамно дише мнрис влажне траве, Док му голица ветар тело бело И сипа иње пуно магле плаве На груди, што сад туђе му се чине. Ијјн.јих чупа и мишпце гризе.