Дело

Б У Ђ Е Њ Е 163 Задахнут ледом поноћне ведрине Дршће, а с чела знојне капи клизе. Раздражен собом он удове наге У месечини голицавој купа. Зубима шкрипи, горд са своје снаге, II песницама голо тело лупа, Што иомодрело јежи се од студи. Мраморни уди по поду се грче, А доле Господ мртве из сна буди И тужно шуште покрхане смрче. Он сања... Харем. Женска тела мека Тегле се страсно по мрамору млаком, А свако њега раздраженог чека, А он мишицом све их грли јаком. По свем харему мирис јоргована Струји к’о уздах из шарене свиле, K’o тужна песма старог шадрвана, Што вечно пева: „Јесу... Биле, биле“... Стотину тела размекшаних стеже, Стотину грла и очију пије. K’o млаки вали песма се разлеже, А нијан чочек у даире бије

Ај!.. Голе кости... У плашту пурпурном, Из модрих дупља док плам ватре бије, Страхотно гази Смрт по мору бурном, А изнад ње се стег Вечности вије. Бог!.. У свем сјају корача врх гора. „0 даље, слике! Права љубав где је?“ Он стиска чело пуно свежих бора II слуша где се демон страсти смеје. Пустош. Мру слике. Само једна стбји: Његова љубав, маштава и ведра. А он се стиди и греха се боји, II крије главу у крвава недра. 12*