Дело

3 У Б А Н i Провео је век на Сувобору и од раног пролећа до позне јесени нашао би га тамо, у његову маленом стаду. Тријестак оваца, пред њима гич и међу њима он: крупна људина у пеленгирима са широким ногавицама, у дугачком зубуну, по коме се виде закрпе и бели конци. За појасом му овчарске ножнице, подшивене вуном око рукуница; о бедрима, на дугачким кајишу, бритва, а о рамену торба и у њој заструг и комад хлеба. Рутав сав као неки звер; по прсима читаво руно, а од лице виде му се јагодице и за два прста испод очију. Веђе крупне и састављене, бркови дуги, густи и опуштени, те покрили уста, а брада се скркла и склопила са свих страна лица. Кад му дође на ум, он поткраћује браду сам и подсеца је са страна, ножницама, те је неравна и грдобна. Овце се полагано крећу по пропланцпма простране планине, биркају ситну траву међу ижђикалом папрати и мало се виде из ње, а он увек међу њима. Или стоји те стрчи као скрхан и преполовљен раст: у једној му руци батина, а другу завукао у пространу рукмачу од пеленгира, спред или озад. Или седи на пању или каквој стени и батином чепрља по земљп, безбрижно жмирка и трепће. Кад који брав подигне главу и узнемири се, а он пре но што би погледао ко је и шта је, лено подигне главу и викне: — У-а! У, уј! Р-р-р!.. Или се разговара с њима: — Ђилкоше, ти! Видиш ја вндим! Оћеш у зијан, а? Е, јеси чуо, слађе му је крочити у туђу градину но да му даш сав Сувобор...