Дело

14 Д Б Л 0 ворила је као да су сви Руси ћелави, k а h 1) и било би ми много по вољи, да чујем штогод о Сибиру... И наш је разговор брзо почео? Незгодно ми је било говорити немачко-руски, али се план морао одржати. Утисак је био добар и моја лепа сусетка (онет је променила место и села према мени) необично је уживала, кад сам ја једва преваљивао преко језпка: ,,gosudarstveno“, ,,Archangelsk“, „charaschjonka đjevochka!* Одједеом je и њој — као, Оскаре, оној твојој, — постало топло. Оеа хтеде скинути горњу одећу и ту ја, са једним „роzvolite!“ приступим, да помогнем. Тада сам био храбар као Кутузов. Држећи у својој руци два тесна рукава, чије су ме господарице додирпвале власи по образима, без размишљања сам пошао напред и — пољубио лепо девојче баш на дну врата, пзмеђу оба плећа. Она се грчевито трже, натмури се, лупну десном ногом, лице се спреми за плач и — нека опрости православни император! — његова нација доби један незаслужен ружан израз! Разуме се дошла је промена места; памргођена девојка села је опет крај прозора, посматрајући језеро, крај кога смо баш изили, а ја сам — опет развио Весник, и потражио берзанске вести. Тако је потрајало, докле год смо ишли поред језера. Ја сам спокојно читао поједине одељке из економскога прегледа, не бацивши ни погледа на девојку, која се чешће помпцала на месту, дувала кроз нос и сваки час отварала и затварала један кожни новчаник. Али како се, после три станице, требало да сврши моје путовање, сматрао сам за неумесно, да и даље останем на толикој даљпни од своје ненадне лепе познанице, већ одлучим, да поново ступим у офанзиву. — Ви се љутите, госпођице? — рекао сам лаганим тоном, отуривши новине. Не би одговора. — Ви се ненраведно љутите, госпођице; у овом случају љутина треба да буде само моја, јер... — Ћ.утите, прекиде она нервозно... Ви се усуђујете да говорите о љутњи, Вп који у туђини немате ни мало образа према незаштићеној дами... — Пардон! — Не допуштам правдање, најмање оно, које не потиче са срца. Вн умете да вређате, али се варате, ако мислите, да