Дело

ВРЛИНА НА ОКОМКУ 13 Да се послужим твојим стилом: тадајеушла она! Та она бпла је бледуњава девојка, више плава него смеђа, имала је шешир „Оризон“ са зеленом траком, ципеле по својој прилици 34, рукавице највише 574, љубичаст вео са модрим тачкама, а уз то је ширила пријатан мирпс, налик на мошусов. Од пртљага и.мала је само своју малу ручну кесу п једну кожну дугуљасту торбу, коју је унео носач број 17. Села је крај левог ироз<>ра. на супротној страни од мене, обрпсала се жућкастом свиленом марамом, подигла вео до носа, скнпула десну рукавицу, зачешљала руком разбарушене витице и нрема мени у косом положају, осврнула се прозору, не удостојивши ме ни најравнодушнија погледа. Ја нисам мизогин, али ме је толика равнодушност увредила. Знаш ме, нисам толико ружан човек, а моје године заулужују, да ми каква путница, која овако сама путује, додели бар поглед, ако не и љубазан осмејак. Али сам ипак гајио наду, да је моја нова сапутница можда од оних тица, које се толиком хладноћом праве интересантнијима, па сам био готов да на такву тактику одговорим сличним ноступком. Знам ја, мој Оскаре, како то често врло брзо ломи и оне окорелије. Окренуо сам се у други кут, извадио „Скатуншки весник“, окренуо одељак економски и тобож спокојно читао. Тако је трајало 4—ć километра. Тада се моја сапутница почела да мешкољи, отворила је своју ручну кесу, опет је затворила, ништа из ње не узевши, устала, преместила своје ствари на другу решетку, па и сама села на супротну страну, отворпла и одмах затворила ирозор, спустила вео до дна лица, опет га дигла чак п преко очију и притом брже дисала, као човек, кад му је сувише топло. Ја сам и даље „читао“. НаЈзад је женска жица одјекнула: „Да ли је далеко мост, господине?" (били смо у близини Ајусне). Ја сам подигао главу, погледао је — тада ми се учинила лепшом, јер је на челу било и мало руменила, а и жакет је бпо у пола откопчан, те се видео и бео врат, — али нисам одговорно. Допадало ми се да представљам туђинца. Она понови питање, изговарајући јасније реч по реч. Ја сам завртео главом, изговоривши само Njet! „Господин је етранац?“, упитаће она, невешто изговорајући немачке речи. „Ја, Рус!“ одговорио самјој, таквим истим изговором. — Рус? — рећи ће она нагло; — ко би рекао? Ја се врло много интересујем тим хладним суседима (то kalte изго-