Дело

ВАРИЈАЦПЈЕ У ПРОЛЕЋЕ 193 Ја чекам у стрепњи, кб на дочек женке, Са чежњама лудим, које срце плене И од којих лишће, цветови и сенке У разблудној игри дршћу око мене. Са чежњама лудим које срце нлене. Моје усне горе пламом који жеже Лиске бледих ружа. Мој сан жедно ходи Кроз азале нежне. И док сенке беже, Тужан сам и весб, и мучно и годи. Котури и шаре играју по води. У версајским алејама. Велико и крупно немезија цвеће Ниха се по ветру. Жераније туже. Кроз чивитаст сутон заспало пролеће У мрачне алеје и калдејске руже. Заспало и вече, и фуксије пламне Обојене страшћу у нурпурној тмини, Руже „вечног Рима“ гасе се и тамне Са умрлом чежњом у немој тишини. А хитрој Дијани дршћу младе груди Од мермера млечног и скривене косом, Три стотине лета какс сања, жуди, Покривена тугом и цвећем и росом. Велико и крупно немезија цвеће Ниха се по ветру. Жераније туже. Кроз чивитаст сутон заспало иролеће У мрачне алеје и калдејске руже. Под звездама. Подигни црне трепавке од свиле. Крај бледих звезда пграју и нагле Дело, књ. 56. 13