Дело

В У к 199 За то неколико тренутака видео је сто несрећа које су га могле снаћи. Видео је свога Илију, што је био у Београду на школовању, убивеног, удављеног, прегаженог... Видео је Мару, жену своју, што је са ћерком у бањи на лечењу, узету од капље, у самртвичким, последњим трзајима. Видео похарану радњу, видео ћерку тешко оболелу. Видео је све што је могло најгоре бити! — Ко је? — узвикну са прозора узбуђеним и неким туђим гласом. Јутарња га свежина подухвати, те уздрхта као лист на тополи. II зуби му зацвокоташе. Како је капија била косо према прозору, није могао видети ко је у њој, али је знао, поуздано знао да је у њој момак Сима и — расносач депеша. — Ко је то? — понови још једном, сломњен и малаксао од наслућивања страшне несреће. — Несрећа! — чу се из капије неки непознат гласа, затим неко мрмљање и нејасне речи. — Аих! — узвикну Сима и одмах затим изби из капије. Тренутак сазнања био је већ ту, те се газда-Маринко са леденим грашкама зноја по челу, одупре што је јаче могао о прозорски наслон, да не би пао када чује шта је. Спма поче још од капије: — Несрећа, газда! Чуља поклао у тору све овце!.. Газда-Маринко заклопи очи, јер дође потреба да се прибере од радости. „Хвала Богу, кад није ништа од онога!“ А да ли то помисли или само осети сасвим неодређено, не би умео рећи. У том и овчар прихвати: — Покла све! Ни једне за лек да је оставио... Несрећа, газда!.. Пазио сам и чувао, али ето... Овчар заплака. Газда-Маринко био се већ прибрао, па као сваки човек ког мине несрећа, али још под утисцима малопређашњег страха од ње, рече му, више себе да охрабри него ли да овчара изрезили: — Зар се тако чува мал?.. Хајде овамо! Откључа врата од своје собе и изиђе у ниско и дугачко предсобље, у чпјој је дубини био дугачак сто са миндерлуком поред зпда и столицама. Са ниске таванице виси лампа о лапцима, која се спустила скоро до самог стола. Газда-Маринко