Дело

В У к 201 Само шкргутпу и приђе зиду са којега скиде кокинку н пружп је Сими. Оде у своју собу и врати се потпуно обучен, са кутијом метака у руци. Сими само што рече: — Прежи! Сима излете из предсобља. Газда-Маринко приђе орманчету у углу, отвори га и извади нз њега флашу са ракијом и ракијску чашицу. Метну их на сто и седе на крај дивана. — Иди ми с очију! — викну на овчара. А овчар стоји и не миче се. — Крив сам, газда! Одбијај од ајлука... Крив сам! Газда-Маринко га одмери, скоро презривим погледом, од главе до пете, узвијну обрвама и једва мрдну главом. — Иди ми с очију! — рече му још једном, али сада таквим гласом којијејасно говорио: „Ала би ми и то била вајда!“ Овчар се ишуња у двориште, а газда-Маринко сручи прву чашицу у суву и бајату гушу, Сручи још једну и осети како му ракија, овако наште срца, удари у главу и чисто га занесе. Не потраја још мало и чу како Сима испод настрешнице изгура тарнице на калдрму пред шталом, а одмах затим чу и како се на шталским вратима откачише резе, како крило зашкрипа и како утовљени коњи наиђоше на калдрму. Газда-Маринко пребаци џубе преко рамена и пође у двориште. Крај шталских врата стоји овчар као убивен. Сима држи упрегнуте коње. Газда-Маринко приђе тарницама, прекрсти се и попе на горње седиште. Погледа у потиштеног овчара и рече му кратко и одсечно: — Пењи се! Овчар се иопе на иредње седиште, а Сима поведе коње и изведе их на улицу. Врати се кагшји и закључа је, попе се на своје седиште и узе дизгине из овчаревих руку. Овлаш удари коње дизгинама по сапима и само што им рече: — Хајд! Коњи повукоше свом снагом из бедара и тарнице почеше зврктати по калдрми празне и рекао би бескрајно дугачке улнце. Избише на друм, па далеко тамо скренуше сеоским крчаником уз падину, ирема торовима.