Дело

В У к 203 Овчар је дотле већ пришао уласку у тор, подигао скакавицу и ушао. За њим уђоше и газда-Маринко и Сима. Пред толиком штетом беху сва тројица неми. Овчар приђе гомили и поче загледати преклане и крваве овце. Али ни једне живе. У један мах Сима, који беше обишао гомилу и пошао ка Чуљи, застаде и нрестрашено узвикну: — Газда! Газда-Маринко се не одазва, али пође према Сими. — Шта је? — упита га мукло. — Види!.. Шта је ово? Овчар, који се и сам примаче, пљесну се рукама и потмуло рикну: — Вук! Из гомиле оваца опружиле се две укочене вучје ноге и истегнути реп. Чим се уверише да је мртав, први овчар поче свлачити мртве овце, испод којих се указа окрвављен п преклан вук. Какво је изненађење морало бити кад поред њега угледаше још једног, маторог и зло изуједаног, да су читава парчад коже и меса висила са њега. Сад им је било све јасно. У крвавој борби са нападачима, Чуљајеостао иобедилац, а да би газдин мал што поузданије чувао, навукао је преклане овце, које су једине пострадале од помахннталих вукова, на гомилу, па се врх ње ставио као верни и одани чувар. Газда-Маринку пуче иред очима, али у исти мах осети као да је оба она метка сручио себи у срце а не Чуљи. Суза га заголица у оку, а када већ навре, погледа кроз њену маглу у Чуљу и с уздахом прошапута: — Хеј, јадниче!.. Овчар притрчао Чуљи, пао на колена преда њ и гладп га својим жуљавим рукама. — Чуљо мој !... Чуљо мој!.. Газда-Маринко, тешко узбуђен, изиђе из тора са Симом и упути се колима. с. J. к*