Дело

ТУМАЧЕЊЕ фиЗИЧКИХ И СОЦИЈАЛНИХ ПОЈАВА 19 којом се сме закључити да he наша емпиричка опажања и резултати до којих се опажањима долази, бити тачни. Ако пођемо од поставке, која је врло вероватна, да су сви процеси ириродни реверзибални, и да је само велика невероватноћа да се васпоставе индентични услови каквом процесу, да се могу у обрнутом смислу појаве поновити прн инверзпји, онда је из онога што ћемо даље изложити јасно, да се наши емпирички закони налазе у границама тачности, коју у опште опажање дозвољава. На основу тога, што су иста почетна са крајњим отањима, кад се процеси збивају по затвореним циклусима, осигурана је могућност да при ма каквој промени пзмеђу узрока и ефекта дођемо до нарочитог сазнања односа између карактеристичних количина. Праћењем промене ироцеса између два нивоа, између два коначна тренутка, праћење промена у два узастопна момента у времену — праћење процеса и стања у два неједнака момента времена или два ноложаја просторна, даје нарочпта решења динамичкпх једначина, нарочите прве интеграле или коначне односе међу параметрима — то даје законе физичке или со* цијалне. Узећемо за пример налажење механичког еквивалента у топлотних појава, полазећи од сличне количине, која би се дала извести из једначине енергије код обичног механичког кретања, кад се промене дешавају у изолованом систему. Ако брзина v, кординате х у од којих зависи положај тачке што се креће, и сила, која на њих дејствује, нису изражене истим јединицама, онда се једначина живе силе мења и постаје: dv2 = 2 Е du

1 72 (v2 — vo2) 2 (u — ш) ’ или E = u ако су uo = vo = 0. Ако бројитељ последњег разломка назовемо половином живе силе, а именитељ радом, онда је однос између ове две количине оно, што се у топлоти зове механичким еквивалентом, који казује на колико јединица рада долази одређени број јединица живе силе. Како су у обичној механици и рад и 2*