Дело

АНА КАРЕЊИНА 297 стаде гледати напоље. Према времену, он се већ могао вратити. Али рачун је могао бити нетачан, и она се опет поче сећати кад је отишао, и бројати минуте. У то време, кад се она примицаше великом часовнику да провери свој, неко се довезе. Погледавши кроз прозор, она спази његова кола. Али се нико нпје пео уз степенице, а доле се чујаху гласови. То је био послати Михајло, који се врати у колима. Она сиђе доле. — Грофа нисам затекао. Отишао је на нижегородску жељезницу. — Шта ти је? Шта... — обрати се она руменом, веселом Михајлу, који јој даваше натраг писамце. „Та он га није добио“, — сети се она. — Иди с тим писмом у село грофици Вронској, знаш? и одмах донеси одговор, — рече она Михајлу. „А ја, шта ћу ја да радим?“ помисли она. „Да, идем до Дарије, то је истина, иначе ћу полудети. Да могу још и телеграфисати“. II она написа депешу: „Неопходно ми је да се разговорим с вама, дођите одмах“. Пославши телеграм, она оде да се облачи. Обучена и у шеширу, она опет погледа у очи угојеној и спокојној Анушки. Јавно саучешће видело се у овим малим, добрим, сивим очпма. — Анушка мила, шта да радим? — јецајући проговори Ана, беспомоћно спуштајући се у наслоњачу. — Што се тако узнемирујете, Ана Аркадијевна! Та то бива. Пођпте, расејаћете се, — рече собарица. — Да, идем, — прибирајући се и устајући, рече Ана. — А ако дође телеграм, пошљите код Дарије Александровне... не, ја ћу се вратити. „Да, не треба мислити, треба радити нешто, ићи, а што је главно, отићи из ове куће“, рече она, с ужасом ослушкујући страшно врење у своме срцу, и журно изађе и седе у кола. — Куд заповедате?, — упита Петар, пре него што ће се попети на бок. — На Знаменику, Облонскима. С руског преводи М. Сретеновић. — НАСТАВПЋ.Е СЕ —

К*

*