Дело

296 Д Е Л 0 мисао, кад је спазила своју пуначку, румену девојчицу с црном гргуравом косом, у место Серјоже, кога је, при замршености својих мисли, очекивала да види у детињој соби. Девојчица, седећи крај стола, упорно и јако лупаше по њему запушачем и бесмислено гледаше у матер својим црним као трњинице очима. Одговоривши Енглескињи да је потпуно здрава и да сутра путује у село, Ана приседе крај девојчице и стаде вртети пред њом запушач од сатлика. Али гласни, јасни смех детета и покрет, који оно учини обрвом, тако је живо потсети на Вронског, да је журно, уздржавајући се од јецања, устала и изашла. „Је ли могућно да је све свршено? Не, то не може бити“, мишљаше она. Вратиће се. Али како ће ми објаснити онај осмејак, ону живахност после разговора с њом? Али и ако не објасни, ипак ћу поверовати. Ако не поверујем, онда ми остаје једно. — а ја нећу“. Она погледа у часовник. Прошло је дванаест мпнута. „Сад је већ добио писмо и оде натраг. Није дуго, још десет минута... Али шта ћемо, ако се не врати ? Не, то не може бити, Не треба да ми види уплакане очи. Идем да се умијем. Да, али јесам ли очешљана или не?“ упита се она. И није могла да се сети. Она опипа главу руком. „Да, очешљана сам, али кад, сасвим се не сећам“. Она чак не вероваше својој руци и приђе огледалу да се увери, да ли је збиља очешљана или не. Била је очешљана и није могла да се сети, кад је то радила. „Ко је то?“ мпшљаше она гледајући у огледало на зајапурено лице са чудновато-сјајним очима, које уплашено гледаху у њу. „Та то сам ја“, одједном појми она и, разгледајући себе целу, одједном осети на себи његове пољупце и, стресајући се, мрдну раменима. Здтим подиже руку к уснама и пољуби је. „Шта је ово, ја почињем да лудим“, — и она пође у спаваћу собу, коју је Анушка намештала. — Анушка, рече она, заустављајући се нред њом и гледајући у собарицу, не знајући сама шта да јој каже. — Хтели сте да идете Дарији Александровној, — као разумевајући, рече собарица. — Дарији Александровној ? Да, ићи ћу. „Петнаест минута тамо, петнаест натраг. Он већ иде, сад ће доћи.“ Она извади часовник и погледа у њ. „Али како је он могао отићи, оставивши ме у оваком положају? Како може да живи, не помиривши се са мном?“ Она приђе прозору и