Дело

АНА КаРЕЊИНА 295 Уплашен овим очајним изразом, с којим беху изговорене ове речи, он скочи и хтеде да трчи за њом, али прибравши се> опет седе и чврсто стиснувши зубе, натмури се. Ова ненристојна, како он налажаше, претња нечим — раздражи га. „Пробао сам све“, помисли он, „остаје још једно — не обраћати пажњу“ и он се поче спремати да иде у град и опет матери, од које је требало добити потгшс на пуномоћству. Она је чула звуке његових корака по кабинету и трпезарији. Код гостинске собе он застаде. Али не сврати к њој, већ само нареди да могу без њега предати Војтову пастува. Затим је чула како приведоше кола, како се отворише врата и он опет изађе. Али гле, опет уђе у вестибил и неко устрча горе. То је камердинер трчао по заборављене рукавице. Она приђе прозору и виде како он, не гледајући, узе рукавице и такнувши руком кочијаша у леђа, рече му нешто. Затим, не гледајући у прозоре, он заузе своју обичну позу у колима, пребаци ногу преко ноге и, навлачећи рукавицу, изгуби се иза угла. XXVII „Оде! Свршено!“ рече Ана у себи, стојећи крај прозора; и као одговор на ово питање — утисци мрака по угашеној свећи и страшнога сна, сливајући се у једно, хладним ужасом испунише јој срце. „Не, то не може бити!“ узвикну она и прешавши собу, јако зазвони. Беше је сад тако страх да остане сама да је, не чекајући долазак лакеја, пошла му у сусрет. — Сазнајте, куд је отишао гроф, — рече она. Лакеј одговори да је гроф отишао у коњушницу. — Наредио је да вам јавимо, да ће се кола одмах вратити, ако вам буде по вољи да се извезете. — Добро. Чекните. Сад ћу написати писамце. Пошљите Михајла с писмом у коњушницу. Брже! Она седе и нагшса: „Ја сам крива. Врати се кући, да се објаснимо. Тако тп Бога, дођи, мене је страх.“ Она запечати и даде момку. Она се бојала да остане сад сама и одмах за момком изађе из собе и пође у детињу собу. „Шта је, ово није он, ово је сасвим друго! Где су његове плаве очи, његов љупки и плашљпви осмејак?“ беше прва њена