Дело

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА Ј. Томић као историк. v Наши досадашњи чланци о Ј. Томићу као историку морали су учинити на читаоце врло мучан утисак. Ми смо у њима показали како један Академик издаје латинске документе просто скандалозно; како су му „расправе" и „студије“ по правплу преводи и пуне багатела; како тај „научник“ у главном црпе из италијанских извора, а италијански језик зна сасвим недовољно; напослетку, како се он према Академији Наука, која га је тако високо уздигла и која је годинама стрпљиво сносила да је срамоти и експлоатише, како се, велимо, према тој Академији показао јединствено ружно, бацајући на њу, ни криву ни дужну, блато којим је сам своје лице нопрскао. Читаоци се несумњиво питају, говоримо ли ми о једном случају из научне патологије или Академик има о моралу хотентотске појмове.1 1 Још мање зна свет шта да мпсли о Ј. Томићу после открића г. Ст. Станојевића да је наш вајни Академик извршио ордпнаран плагијат п скроз неисправног одговора Томићевог у — иреко тридесет бројева „Одјека“. Тешко да је ко имао нерве да прочита тај одговор, а он је тако карактеристичан. Каквих ту нема недостојних неистина, каквих детињастих стратагема, недотупавности, преклапања! Па тек форма, — та том приликом је Ј. Томић надмашио сам себе, шта да кажемо више. Али је најодвратнпје, како се Академик брани од оптужбе да је извршпо плагпјат. Он каже да се у пасусима које је узео из некпх француских књига налазе само аксиоми, а они нису ничвји. Али прво, Академик нпје доказао да су те мисли доиста опште благо; п ако велп да се оне налазе чак у свима уџбенпцима, ипак он није навео уопште нп из једног дела цптате који би то потврдили. Друго, и много важније, Томић пли не зна (и онда је то неурачунљпвост), или неће да зна (и онда је то — ?) да његов плагијат остаје и онда, кад су то све аксиоми. Само у том случају он није плагпрао мпсли, него форму. Он би