Дело

312 Д Е Л 0 Хрватском", „Матицом Словеначком" и са „Матицом Далматиеском". („Б. К.“). 1^њижевност. 0 Никслн Гучетику. — Из „Sraotre Dalmatmskeu оштампао је у засебну књигу Амброж Бачић, доминиканац, библиотекар доминиканског манаистра у Дубровеику, свој чланак о Николи Гучетићу, дубровачком писцу из XVI века, о коме је раније писао и д-р Мих. Вујић („Економно-политички погледи Дубровчанива Н. В. Гучетића“, Карловци, 1900). У овој је књижици Бачић укратко изложио живот Гучетићев, и о томе даје неке нове податке. Књижица је ова леп прилог познавању књижевног и научног рада у старом Дубровнику Књижица је штампана у Задру 1910 год. и носи наслов „Nikola Gučetić (Gozze)“. Napisao 0. A. Bačić, dominikauac (у 8°, стр. 21.). Дантова „Божанствена комедија". Добили смо на приказ, у веома лепом издању, нов превод Дантеове „Божанствене комедпје“ од которскога бискупа Фрање Учелинија (Тице). Књига носи наслов: Dante Aligieri, Divna Gluma. Preveo и protumačio F. T. (Nakladom Biskupskog Sjemeništa „Lavova" и Kotoru. Kotor, 1910. Bokeška štamparija. У в. 8°, стр. 594. Cijena bez poštarine ki*. 6). ДаИЈтова „Божанствена комедија“ позната je свима писменијим људима, бар по чувењу. Она је преведена скоро на све јевропске језпке, као један међу највећпм песничким саставима у светској књижевности. 0 значају и вредности њеној није потребно говорити, а нарочито у једној белешци, јер су о њој писанемвогобројнестудије и коментари. На овоме месту хоћемо само да саопштимо нашим читаоцима да је овај спев преведен и на српски језик. Преводилац је одличан зналац талијанског језика и из превода се види да је Данта тако исто одлично разумео. Али то није довољно за преводиоца Данта. Данте је један од најтежих писаца за превођење. У овом његовом спеву има тако много тешких и неразумљивих места, да су и најближи потомци ДантовИ морали тражити коментаре. Данта је тешко читати и ученом Талијану, а камо ли обичном читасцу друге народности. Данте има своје мисли и свој начин изражавања које у великом делу чине његову величину као песника. Преводилац не може све да преведе. Ниједан превод „Божанствене комедије“ није оно што је и оригинал, па ма како то био добар превод. Стога се ни од нашег преводиоца не може тражитп толпко. Он и сам не мисли да је постигао циљ. Ево његових искрених речи и тачног суда о овом преводу: „Предмет Дивне Глуме узвишен је, дјело умјетнички уплетено, и чешће наумице магловито. За то ко узме у руке п ови превод, нека се оборужа стрпљивошћу и нека пази па примједбе и тумачења. Ово није речено намјером, да се об овом покушају буде судило повољно, јер сам увјерен да мучни посао није ни из далека доћеран... Ипак може бити да се овђе нађе штогод, те неће бити само пљевн: гђекоје зрнце може ишчепрљат и слијепа кокош. Тврду ледину, код нас још непреорану, ја сам тек иодорао; а било би ми најмилија ваграда, кад би након мене ово плодно тло искрчиле снажније мишице п обдариле нашу још оскудну књижевност ваљаним преводом Дивне Глуме. Било би труда; али вријеме не би било изгубљено. У то име закључујем како и поп Мићо: Ко зна боље широко му поље“. Овоме се суду преводиочеву