Дело

А Н А КАРЕЊИНА РОМ АН <ЛАВА ТОЛСТОЈА (наставак) XXVIII Време бејаше ведро. Дело јутро падала је честа, ситна кишпца, и сад се изведрило. Гвоздени кровови, плоче тротоарске, калдрма, точкови и коже, лим и бакар на колима, све је то сијало на мајском сунцу. Било је три сата, најживље време на улицама. Седећи у углу спокојних каруца, које се једва нијаху на својим гипким опругама при брзом трку сивих коња, Ана, уз непрекидну лупу точкова и брзо мењане на свежем ваздуху утиске, нретресајући понова догађаје последњих дана, виде свој положај са свим друкче, него што јој изгледаше код куће. Сад јој мисао о смрти не изгледаше више тако страшна и јасна, а и сама смрт не беше више неизбежна. Сад је она корила себе за оно унижење, до којега се спустила. „Ја га преклињем да мн оирости. Покорила сам му се. Признала сам да сам крива. Зашто? Зар ја не могу живети без њега?“ II не одговарајући на питање, како ће живети без њега, она поче чптати фирме. „Контоар и стовариште. Зубни лекар. Да, рећи ћу Доли све. Она не воли Вронског. Биће тешко и срамота, али ћу јој све казати. Она ме воли, послушаћу њезин савет. Нећу да му се нокорим, нећу да му допустим да ме васиитава. Филипов, колачи. Кажу да они носе тесто у Петроград. Московска вода