Дело

430 Д Е Л 0 тако је добра. А митишченски кладенци и палачинке". II она се сети како је давно-давно, кад јој беше тек седамнаест година, ишла с тетком у цркву Св. Тројице. „Па још на колима. Је ли могућно да сам то ја била с црвеним рукама. Како је много од онога, што ми онда изгледаше тако дивно и неприступачно, постало ништавно, а оно што је било онда, сад је за навек ненриступачно. Да л’ бих онда поверовала да могу доћи до таквог унижења? Како ће бити охол и задовољан кад добије моје писамце! Али ја ћу му доказати... Како ружно мирише ова боја. Зашто непрестано фарбају и зидају?“ „Моде и накити“, читаше она. Мушкарац је ноздрави. То је био муж Анушкин. „Наши паразити", сети се она како је то говорио Вронски. „Наши? Зашто наши? Ужасно је то, што не можеш прошлост из корена да ишчупаш. Не може се ишчупати, али се може прикрити сећање на њу. И ја ћу га прикрити". И ту се сети прошлости с Алексијем Александровичем, и онога како ју је избрисала из својих успомена. „Доли ће помпслити даја остављам другог мужа и да стога јамачно нисам у праву. Зар ја хоћу да будем у праву! Ја не могу!“ проговори она и дође јој да се заплаче. Али одмах поче мислити о томе, на шта су могле да се тако осмејкују ове две девојке. „Сигурно о љубави. Оне не знају како то није весело, како је ниско... Булевар и деца. Три малишана трче, играју се коњића. Сер.јожа! Ја ћу све изгубити и нећу га вратити. Да, све ћу изгубити, ако се он не врати. Може бити да је одоцнио на воз и досад се већ вратио. Опет хоћеш унижење!“ рече она самој себи. „Не, ући ћу п рећи ћу јој отворено: ја сам несрећна и заслужила сам, ја сам крива, али сам ипак несрећна, помози ми. Ови коњи, ова кола — како сам одвратна себи у овим колима —*све је његово: али ја их више нећу видети“. Смишљајући оне речи којима ће све да искаже Дарији Александровној и навалице позлеђујући своје срце, Ана пође уз степенице. — Има ли кога? — упита она у нредсобљу. — Катарина Александровна Љовина, — одговори лакеј. „Кити! Она иста Кити, у коју је био заљубљен Вронски!“ помисли Ана, — „она иста, које се он с љубављу сећао. Он жали што се није њоме оженио. А мене се сећа с мржњом и жали што се зблизио са мном“.