Дело

440 Д Е Л 0 могућно, сад је тако тешко било довести у склад, особито у хучној гомили свих ових ружних људи, који је не остављаху на миру. Час јој притрчаваше станична послуга, предлажући јој своје услуге, час је загледаху младићи, лупајући потпетицама по даскама перона и гласно разговарајући, час се сусретници погрешно и незгодно склањаху. Сетпвши се да је хтела да путује даље, ако нема одговора, она заустави једног од послуге и упита, да ли је ту кочијаш са писмом за грофа Вронскога. — Гроф Вронски? Њихови су сад ту били. Срели су кнегињу Сорокину са ћерком. А какав је кочијаш по изгледу? Док је она говорила са послугом, кочијаш Михајло, румен, весео, у плавом кицошкохМ кафтану, са ланцем, очевидно поносећи се што је тако добро извршио поруку, приђе јој и даде писамце. Она отвори и срце јој се стеже још пре него што га и прочпта. „Јако жалим што ме писмо није затекло. Бићу код куће у десет часова“, немарним руконисом писаше Вронски... „Тако! То сам и очекивала!“ рече она у себи са пакосним осмејком. — Добро, иди кући, — тихо проговори она, обраћајући се Михајлу. Она је говорила тихо стога, што јој брзина куцања срца сметаше да дише. „Не, ја ти не дам да ме мучиш“, помисли она, обраћајући се претњом не њему, не самој себи, већ ономе који је принуђаваше да се мучи, и пође пероном поред станице. Две слушкиње, које иђаху по перону, заметаху натраг главе, гледајући у њу и комбинирајући нешто гласно о њеној тоалети: „права“, рекоше оне за чипку, која беше на њој. Младићи је не остављаху на миру. Они опет прођоше норед ње, загледајући јој у лице и са смехом вичући нешто неприродним гласом. Шеф станице, пролазећи упитаје, путује ли? Дечко. продавац кваса, не спушташе очију с ње. „Боже мој, куд ћу?“ — мишљаше она, све даље и даље идући по перону. На крају перона застаде. Даме и деца, која сретоше господина у наочарима и гласно се смејаху и разговараху, ућуташе се, разгледајући је кад се поравња с њима. Она убрза корак и оде од њих на крај перона. Пролазио је теретни воз. Перон се затресе и учини јој се да опет путује.