Дело

АНА КАРЕЊИНА 441 II одједном, сетивши се прегаженог човека на дан њеног првог сусрета с Вронским, она појми шта јој треба радити. Спустивши се брзим лаким кораком по стененицама које вођаху од пумпе ка шинама, она застаде поред воза који баш поред ње пролажаше. Она је гледала на низ вагона, на завртње и ланце и на високе гвоздене точкове првог вагона који се лагано креташе, и стараше се да оком одреди средину између предњих и задњих точкова и онај тренутак кад та средина буде према њој. „Тамо!“ говораше она у себи, гледајући у сенку вагона, у помешани с угљем несак, којим беху засути шлипери, „тамо, у саму средину, да га казним и да се ослободим од свију и од себе“. Она хтеде да се баци под средину првог вагона који се поравња с њом; али је црвена торбица, коју ноче скидати с руке, задржа те беше већ доцкан — средпна прође. Требало је чекатн следећи вагон. Осећај, сличан ономе који је обузимаше кад се при купању спремала да уђе у воду, обузе је и она се прекрсти. Навикнути покрет крсног знамења изазва у души њеној читав низ девојачких и детињскнх успомена, и одједном прште мрак, који покриваше за њу све, и живот се за тренутак појави са свима својим светлим прошлим радостима. Али она не спушташе очију с точкова другог вагона који се примицаше. И баш оног тренутка кад се средина вагона поравња са њом, она одбаци црвену торбицу и, увукавши главу у рамена, паде под вагон на руке и лаким покретом, као спремајући се одмах да устане, спусти се на колена. И тог истог тренутка она се ужасну пред оним што је учинила. „Где сам ја? Шта ја радим? Зашто?“ Она хтеде да се дигне, да се одбаци натраг; али нешто огромно, неумољиво, гурну је у главу и повуче за леђа. „Господе, опро* сти ми све!“ проговори она, осећајући немогућност борбе. Мужнк, говорећи нешто, радио је око гвожђа. II свећа, при којој је читала књигу пуну узбуђења, превара, јада п зла, плаву јаснијом но игда светлошћу, осветли јој све оно што је пре било у мраку, запуцкара, стаде се гаснтп и на свагда се угаси.