Дело

444 Д Е Л 0 На срећу његову, у то најтеже по њега време услед неуспеха његове књиге, на смену питањима иновераца, американских пријатеља, самарске глади, изложбе, спиритизма, дошло је словенско питање, које је пређе само тињало у друштву, те се Сергије Иванович, ма да је и цре био један од покретача тога питања, сав предаде њему. У кругу људи, којима је припадао Сергије Иванович, ни о чему се другом у то време није говорило ни писало, осим о српско-турском рату. Све оно што обично ради докона гомила, убијајући време, радило се сада у корист Словена. Балови, концерти, ручкови, жижице, дамскп накити, ниво, кафане све је сведочило о саучешћу према Словенима. Са многим од онога што се говорило и писало поводом тога Сергије Иванович се није слагао у нодробностима. Он је видео да је словенско питање постало један од оних модерних заноса, који увек, смењујући један другог, служе друштву као предмет занимања; видео је и то, да је много било људи који се занимаху тим послом са користољубивим и сујетним намерама. Он је иризнавао да новине штампају много што-шта непотребно и преувеличано, у циглој намери да обрате на себе пажњу и да надвичу друге. Он је видео да су у овом општем покрету друштва искочили напред и највпше викали сви сметењаци иувређени: главнокомандујући без војсака, министрибез министарстава, журналисти без журнала, шефови партија без партизана. Он је видео да је ту много било лакомисленог и смешног; али он је видео и признавао несумњиви ентузијазам, који је све више растао и сједињавао све класе друштва и коме се није могло несимпатисати. Сеча једновераца и браће Словена изазвала је саучешће према патницима и негодовање против угњетача. А ју^аштво Срба и Црногораца, који се боре за велику ствар сло* боде, изазвало је у целом народу жељу да се помогне својој браћи, и то не речју већ делом. Али уз то беше друга једна, радосна за Сергија Ивановича, појава; то беше испољавање друштвеног мњења. Друштво сасвим одређено изрази своју жељу. Народна душа добила је свој израз, како говораше Сергпје Иванович. И што се више занимаше тим послом, то му све очигледније изгледаше да је то било дело, које мора узети огромне размере, направити епоху. Он се сав посвети томе великоме делу н заборави да мисли о својој књизи.