Дело

40 Д Е Л 0 Али историја мога глупог цријатељства као да још није <шла завршена. Једног дана седим ја у своме бедном квартирићу и пишем, док одједном к мени уђоше два позната ми лица: она иста собарица и онај исти момак мога пријатеља, кога сам онога кобног дана, у дну баште пријатељеве, видео у онако блаженом положају. И обоје бризнуше у плач. — Господине — рече ми собарица, гушећи се у сузама — ви сте заслужили куршум у чело! Ви сте ми својом глупошћу причинили велику несрећу: због ваше глупости ја сам изгубила место, какво, можда, више никад нећу добити! — Господине — рече ми и момак, рукавом утирући сузе — ви сте ме својом глупошћу упропастили: због ваше глупости ја сам изгубпо место, какво дотле нисам имао, и какво, можда, одсад нећу више никад имати! И онда обоје почеше унисоно молити да се за њих заузмем и да њихову ствар поправим. Ја се тим поводом нађох у не малом чуду. — Пријатељи моји, опростите! — рекох им ја са пуно саучешћа и утехе. — Ја нисам имао намеру да вам нашкодим, нити сад имам моћи да вам помогнем. Ја сам добро и поштено мислио, и зато сам, заједно са вама, најљуће кажњен. Ви сте изгубили само своја места, алијасам изгубио и своје име као грађанин... Па и мени грунуше сузе на очи. — Пријатељи моји — додадох кроз сузе — ја сам сад банкрот, и ништа ми више није остало, до задовољство: да напиш£м нричу о томе своме магарећем иријатељству, коју ево и пишем... После тих мојих печалних и плачевних речи, они, погружени, одоше, очевидно жалећи ме на сву меру. Чеда Поповић.