Дело

АНА КАРЕЊИНА 447 ће већ разумети! Знате, les petites misšreš de la vie humaine, — као извињавајући ce, обрати ce он кнегињи. — A Мјана, не Лиза, него Бибиш, шаље хиљаду пушака и дванаест милосрдних сестара. Јесам ли вам говорио? — Да, чуо сам, — нерадо одговори Кознишев. — Баш ми је жао што идете, — рече Степан Аркадијевич. — Сутра дајемо ручак двојици који се крећу — ДимерБартњански из Петрограда и наш Весловски-Гриша. Обојица путују, Весловски се недавно оженио. Тојејунак! Зар не, кнегињо? — обрати се он дами. Кнегиња, не одговарајући, погледа у Кознишева. Али то што Сергије Иванович и кнегиња као да жељаху да га се отресу, нимало није бунило Степана Аркадијевича. Он је, смешећи се, гледао час у перо на шеширу кнегињином, час на све стране, као да је нешто подизао. Спазивши даму, која пролажаше с кутијом, он је позва к себи и спусти у кутију хартију од пет рубаља. — Не могу мнрно да гледам ове кутије, док имам новаца, — рече он. — А јесте ли читали данашњу депешу? Јунаци Црногорци! — Шта кажете! — узвикну он, кад му кнегиња рече да Вронски путује овим возом. За тренутак лице Степана Аркадијевича изрази тугу ; али кроз један минут, кад овлаш дршћући обема ногама и гладећи бакеабарте, уђе у собу где је био Вронски, Степан Аркадијевич већ сасвим заборави своје очајничко јецање над трупом сестриним и видео ]е у Вронскоме само јунака и старога пријатеља. — Поред свих његових недостатака не можеш а да му не поклониш веру, — рече кнегиња Сергију Ивановичу, чим Облонски оде од њих. — Баш права, путпуно руска, словенска природа! Само се бојим да ће Вронскоме бити непријатно видети га. Како хоћете, али мене дира судбина тога човека. Разговарајте с њим успут, — рече кпегиња. — Да, може бити, ако се укаже нрилика. — Ја га никад нисам волела. Али ово искупљује много. Он не само да иде сам. него и ескадрон води о свом трошку. — Да, чуо сам. Зачу се звонце. Сви појурише вратима. — Ево га! — проговори кнегиња, показујући на Вронског, j дугачком палето-у и црном шеширу са широким ободом, којп