Дело

У ЛЕТЊЕМ ДАНУ И онако монотону канцеларијску тишину прекида лупа пандурских поткованих чизама. По собама тихо. У управниковој соби само часовник полако и равномерно куца. У прљавој архиви чује се превртање листова и овда онда како неко кљупне пером но скоро усахнулој мастионици. Кроз мутна и прашљива прозорска окна сунце баца своје зраке у „архиву“, остављајући дугу и светлу бразду преко испљуваног пода. Крај самог прозора, који можда није опран од последњег проласка комесарова, седи за столом млад човек сав упао у столпцу са начетим седиштем. Беспослен, гледа како његов старији колега претура прашљиве хартије и љутито дуне, кад год би облак прашине полетео на њега. С времепа на време младић погледа, онако од досаде, у затворен прозор. У прозору гомила мртвих мува, — које служитељи нису очистили ваљда још од лањског лета — измешана са паучином и прашином, допуњава слику. Кроз ограду, скоро разнесену, видео се центар паланке. Бели звоник, црвени кровови, неколико двокатних кућа и чак тамо у дну BireoKii редови топола крај реке. У вароши тишина; летња досадна тишина, која човеку само даје воље на дремеж и сан, па јамачно се сада стога са улице није ни чула вика сељака и ситничара. Трљајући очне капке, као што је имао обичај да чини кад је беспослен, младпћ се питаше на шта и како да уиотреби ово дуго и „заморно“ канцелариско време. Како ће и сад, као и увек, са досадом чекати да прође и овај дан, па затим други, и све тако до суморне још досадније јесени. — Ето, мнсли он, — и они „указни“ не раде ништа. Колико ли је само онај са благајне поппо чаша воде? — мисли младић даље чувши како оиет у ходнику на прекид звркну ззонце..-