Дело

У ЛЕТЊЕМ ДАНУ 67 — Број... два! Тражнводе! — рече за себе лењн пандур и стаде по навици прати, до сада много пута већ прану, чашу. У самој архиви испрекидано јекну звонце. То управник позива неког од млађих. Сва тројица у архпви, на први звук звонцета, подигоше главу па, као унапред погађајући, ишчекиваху колико ће пута звонити. — Трипут. — Хајде „мали“! — рече онај што претураше по хартијама. Шикпувши на нос као гушче н дотеравајући јутрос исиеглане панталоне, младић се на прстима упути управниковој канцеларији... Да ли зато што је била некада апсана, или што је сунце слабо осветљавало, у управниковој соби беше пријатна хладовина. За столом претрпаним разним печатима, актима, књигама па чак и празним дуванским кутијама седи дебео, црвен и по изгледу врло здрав човек. То је управник над целокупним особљем овог надлештва. „Мали“ полако приклони за собом тешка окована врата, стаде на пристојној даљини од стола и накривп главу, промумлавши нешто кроз зубе. Кроз отворен прозор зачу се отегнут глас бозаџије. Сат равномерно куца. Управник, којије нешто писао, подпже главу, повуче неколико дима из тршчане муштикле и угледавши „малог“, стаде на прекид говорити својим уњкавим гласом пружајући му нека акта: — На, ту има „министарске!“... Пази да не погрешиш... За број осам остави целу рубрику нразну... Само ножури треба сутра послати... Немојте тамо да лењствујете, већ на посао... Ништа не радите, док се ја сатирем капљући над послом... и једнако стрепим да ли ћу да одговарам за ваше будалаштине. Сваки час отуда: „Нека управник да изјашњење због тога и тога; зашто управник није већ свршио то и то?“ II докле ћу све ја сам да радим? — па се одједном загрцну од велике љутине. — Разумем, — махинално прошапута „мали“ и хтеде поћи. — Само што чистије да буде... додаде лењо управпик, дувајући од врућине. „Мали“ полако изађе. — Хо... тешко време, несносно... ха... ха... говорн за себе Јправник зевајући, клатећи главом час тамо, час овамо и шара 5*