Дело

72 Д Е Л 0 \ — Да помогнем! — двеста осам! — додаде одборник Милисав, чупкајући крај од кошуље. Порезник лупну писаљском подиже главу и викну: „Двеста осам?“ Сви се погледаше. Одједном Мирко погледа лукаво по светини: прво на Милоша који је стојао непомично као камен па на остале и онда рече, управо викну: — Ја дајем двеста педесет динара! Међу сељацима се зачу шапат и многи почеше одмицати од стола. Порезник подиже главу и погледа у Мирка. Одједном се Милош трже и викну пригушеним, очајним гласом: — Шта узмичете? Зар нико с њиме? Та, проговори кмете, недај му најбољи залогај. Ох, како ћутите, као да сте мртви, као да вас нема! И као преплашен својим промуклим гласом у сред неме сељачке гомиле, Милош за тренутак заћута, па онда још јачим, дивљим гласом викну: — Несрећници, све своје сте продали па сад и себе продајете! И онда зајеца као мало дете, па истрча из дворишта са рукама на лицу... Рад. Шуменковић -K*