Дело

ОБИЧНЕ МУКЕ 71 — Кад није другојаче.. онда за сутра, потврдише остали и устадоше. — Хвала браћо! — болно додаде Милош, мету капу на главу и изађе из дворишта. — Сиромах човек! — рече неко за њим. Под орахом намештен дугачак сто застрвен листовима протокола. Порезник, млад, црномањаст човек, ниског раста, седи и нешто журно записује. Свуда около начетили се сељаци п гледају у порезника шапћући тихо међу собом. Међу њима пада у очи један човек, ниског пуног раста, обучен полу-варошки са астраганском шубаром на глави и жутом чантром преко рамена. Изблиза изгледа као веверица се својим зеленим малим очима. Лукаво гледа по сељацима па би час с једним а час с другим нешто тихо проговорио, гладећи малу шиљасту браду. Сељаци, са којима је разговарао са страхопоштовањем би се смешкали потврђујући главом. Десно, крај плота, стоји Милош са неколицином сељака доказујући нешто рукама. И тек се на махове чује његов танак глас: — Недајте му!.. Иселиће вас ако му допустите!... — Хајдете људн ближе, чу се ћатин глас. Порезник диже главу и погледа. Надметање настаде. Ирво беше на реду продаја Милошева имања. Људи се надмећу, а Мирко кафеџпја стао више порезника, па се лукаво смеши. Сума расте. Почеше понеки изостајати. — Сто дннара! — викну порезник. Сви заћуташе. — Људи, сто динара!—виче ћата док Милош нетремице гледа у гомилу. — Сто три, — додаде неко. — Сто четрдесет! — зачу се кметов глас. Настаде ситно додавање. Милош, скоро не дишући, гледа у сељаке. Мирко се наже норезнпку прндржавајућп чантру. Одједном порезнпк викну: — Двеста дннара!.. — Е, ја внше не могу, рече кмет излазећи из гомиле. Остали ћуте, а Мирко се лукаво осмехује гладећн своју брадицу.