Дело

70 Д Е Л О Изнутра се зачу шуштање листова, неко мумлање па промукли ћатин глас: — Деведесет и један динар, само лањски!.. —...Ето, Милошу! — прекину кмет. Не може ти се брате, помоћи. Оно и ја сам рад да се као људи помогнемо, али шта ћеш ? — па додавши као у љутњи важно настави: Ваљда нећеш допустити да после ја из своје кесе плаћам. Милош погледа у земљу, искашља се па танким, тужним гласом узвикну раширивши руке. — Немам... немам! па шта ћу друго? Ох, мајко Божја! Зар сам ја рад да ми се мал мој — мој зној — продаје? Али немам, па шта ћу? Говорио сам овако и онима у вароши, али они... шта знају они? Ништа! Знају они како је нами? Ја мислим да од вас нешто чекам, да се од вас добру надам. А овако шта да радим? — Шта ми вреди оно имање, кад је све пустошнна — пропаст. Све неродно... А ви по кеси?... Велики атар имаш, оцењено ти је према имању. Ху !... и ту се загрцну и стаде. Настаде тишина. Негде у близини заблеја овца, пуче бич, па онда опет све замукну. Кмет погледа на остале, па рече: — Ех шта ћеш? Такав су закон написали. А ја — ми морамо овако. Нађи где назајам... Набави, узајми; ето, можеш од Мирка кафеџије, иначе ћемо ти продати. Бога ми нродаћемо па ма шта. — Та, вала, продајте све, све! — викну љутито Милош, али узајмљивати нећу. И зар код оног зеленаша ме шаљеш? Да ми он после продаје имање. Волијем да ми га држава прода, него 4}н, изелица илопов... — Дошло голо као кост, без чакшира, а сад кафану зида по плану — и то је све са наше грбаче..! Нећу узајмљивати па то је! Зар није тако, браћо? — окрете се он осталима. — Оно.. тако је.. али... отегнуше неки, вртећи главом. — Ето, кмет Машо, продај све. Али узајмити нећу! — Та онај би ти мртвом детету покров за дуг продао! Нећу да ми се он свети, да паднем у његове канџе као оно Лука Илијин лане, плачним гласом нрекиде Милош бришући се рупцем. — Онда да одредим за сутра ону њиву, ону у „Гложаку?“ отеже кмет устајући с клупе.