Дело

ОБИЧНЕ МУКЕ Са Рудника је пиркао тихи поветарац. Летње сунце трепери над салом а доле, са реке, из густог зеленог врбака, чује се певање отегпуто и тужно. Пред судницом седе часници, наслоњени на зид, од кога је пала велика сенка. Кмет шара штапом по земљи и замишљено одбија димове. Пред њим, наслоњен на орахово рапаво стабло, стоји млад, смеђ сељак и збуњено, готово уплашено, обрће своју шубару. Час почас окренуо би своје румено лице осталим сељацима и тада се у његовим очима, благим и сузним, могла нрочитати молба, али молба које се не сме још изрећи. Из суднице се чује бат тешког хода и промукли глас: Милан Рци Сто.јановнћ.. 28’50 динара.. пиши... вола... сутра, то је ћата говорио неком... Кмет отури од себе штап, баци цигару и упитним погледом погледа у остале. — Ја као велим да га оставимо до вршаја, набавиће дотле? — прекиде тишину неко од часника. Онај смеђи сељак погледа у кмета и отворених уста, чисто уплашен ишчекиваше његову реч. — Али Марко, видиш како је време сад настало? Знаш и сам да они тамо неће да чекају, — отегнуто одговори кмет и погледа у оног одборника што мало пре говораше. — Ето, и пре смо га чекали, али сада, бога ми, не може! — настави он јачим гласом.- Они из вароши журе, а има много на дугу од прошле године. Ето само да чујете! — и, окренувши се ходнику викну: — Ћато, види за овог Милоша колико има дужног за обе тодине!