Дело

Г Р Е К О Један од најоштрумнијих хисторичара уметности упоређује хисторију света са једном великом драмом, у којој поједини народи чекају свој ред, па да изиђу на позорницу. Вечни град на обалама Тибра, који Аугуст остави обучен у мрамор, беше преспавао цео Средњи Век, да се у XV столећу пробуди у нов и бујан живот, када класична дела паганске уметности античке почеше славити свој препорођај. Француска, у којој од вајкада беху веома цењени литерарни таленат, деликатан стил, неусиљена конверзација и витешке услуге нежнијему иолу, чекала је све до XVIII века, када беше сазрело време за еспри једнога галантнога Рокока. У XVII веку беше се све тако стекло, да је Шпаније сама ио себи морала изићи на позорницу. У ово суморно доба, у коме целокупна садржина сликарства у ирвоме реду беше крв, убиство и злочин, у коме се славе страдање и патње тела, морала је водити прву реч земља инквизицнје и аутодафеа. Нигде не беше тако припремљено земљиште за уметност Барока, него што је то било у Шпанији. Ту седе на престолу мрачне и суморне фигуре, владаоци, који не бивају спуштани у гроб са свима знацима њихове земаљске моћи већ у монашкој ризи. Господар од два света, Карло V, у чијој држави сунце никако не залази, скида са главе царску круну и последње дане свога живота проводи скрушено и пустињички у смерној ћелији једнога усамљенога манастира. То су већ били први наговештаји, да се приближује епоха, у којој ће дух Средњега Века поново славпти своју победу. Када Лутер постави своје тезе у „немачкој Атини“ у Витенбергу, а његова бујна проповед одјекну далеко по Европи и отрже из крила католичке цркве простране области, тада се ниЈедна земља не беше ставила тако одлучно у одбрану наследника св. Петра и „јединоспасавајуће“ католичке цркве, као Шпанија. Нигде католицизам не нађе ватренпјега заступника у литератури и у уметности, него што је то било овде. Ту се