Дело

88 Д Е Л 0 роди Лој ол а, а ред језуита, којп произиђе од њега, створи у католичкој цркви она.ј покрет, који је био потпуно у складу са духом епохе Барока. Језуити добише мисију. да у смислу старе доминиканске теологије будним оком прате сваку појаву у области духовнога живота тога доба; да ревносно настојавају, да се испитивалачки дух не уздигне сувише високо; да у „чишћењу“ цркве не бирају средства иротив јеретика. Она иста црква, која негда беше страсни заштитник науке, сада се труди, да је подјарми. Коперник, Галилеи, Ђордано Бруно постадоше мартири слободне мисли. Противнике цркве ваљало је савладати мачем и огњем. На супрот класичној уметности Ренесансе, која је у првоме реду била намењена отменоме свету, свету са добро васпитаним укусом и у чијим је производима имало врло много од мраморне лепоте класнчних статуа јелинскпх, уметност периоде Барока глорификује Ружно и Деформпсано. Идиоти, богаљи, бесомучни, болесници, улични гамени, просјаци, типови из најнижега слоја друштва поплавили су уметност. У класичној земљи Ренесансе, у којој су уметницима беспрекидно стојали пред очима безбројни споменици антички, ова уметност, којаје имала за задатак глорификацију Ружнога, није могла ухватити дубока корена. У Шпанији ]е она била на своме правоме земљишту. Путници, који описују Шпанију, тврде и данас, да се тамо Ружно и Деформисано срета на свакоме кораку. Шпански просјаци, који у великоме броју у најживљим улицама богораде, својим спољашњим изгледом морају изазвати ужас и код лица најјачих нерава. Ту су страхотно ружни улични гамени, блесасти, покривени живописним ритама, који шћућурени седе на земљи и старе продавачице воћа без зуба, чије је лице нагр^ено безбројним ожиљцима. Оне пружају живописну слику у своме црноме оделу поред зеленога поврћа или воћа, ко.је одсева у златноме тону. Уметници Барока ишли су за овим живописним ефектима. Шпанским уметницима показиваше (тако) живот на свакоме кораку ову живописну ружноћу, и они, глорификујући је, постадоше класичари ове епохе. Седамнаести век означава културни процват Шпаније. Њено сликарство извојева тада себи прво место у Европи. Овај процват долази доста позно, за читаво столеће после златне епохе италијанске уметности, у оно доба када Холандија има да забележи по други пут сјајну периоду овога цветања.