Дело

о „0 С В Е Т А“ Пошто није могао пишта видети, чучну поред плота, метну мараму на уста да кроз њу дише, како га не би пси осетили. Муња сину и он се придиже, пође ка капиџику, који лагано одшкрицну и једним лаганим скоком обрете се у кукурузу, притворивши за собом врата. Опет прпчучну док муња сину. Недалеко од двокатне куће угледа крушку и пође к њој онако насумице, пажљиво разгрћући кукурузне струкове, како га не би осетили. Чим дође под крушку баци гуњ од груба гњиланског сукна, одви са главе велику лапску мараму, па дохвати и други пиштољ. Груди му се таласају, срце бије, бије, а руке по мало дргпћу, и ако се сам стара да обузда страх и неизвесност, те да докаже себи, како ово баш ни мало није страшно. То је бпо Милосав Бучорога, момчић у првоме јеку, миловидан и здрав сељак, кога не беше пригњавило рало ни секира. Пошто је свршио основну школу у Вучитрну код покојног учитеља Милана Андрића, остао је овде да заузме место главнога ћатипа у свога стрица Мине и Османа Тирића, који су као ортаци куповали десетке у Колашину и Доњем Ибру. Та га је дужност највпше уверила у истинитост да је Турчин само за невољу кум, те је у својој души рано почео мрзети све што дину клања, и ако га је Осман волео и ако му је увек говорио: „Ћ.атип-ефенди“, и при том исправно плаћао по две турске лире на месец и давао добра коња и солтанет, каком би позавидео и какав ага из Новог Пазара, чији су преци већ од триста година верни измећари дину и девлету. Путујући по селима Доњега Ибра, видео је шта раде спахије, ђумругџије, таксит-дари,1 заптије и многобројне колџије,1 2 који по њивама преврћу крстине и гоне рају да натоваре спахији најтежи сноп, по кућама преврну све, само да жене не сакрију конопљу и кучину, а по вајатима загледајуда се није скрила каква испрошеница или млада... И још грђе је јаде он видео. Бато га je душа болела, зато је већ одавно постао ћутљпв и мрачбн, и често пута одлазио и попу и учитељу, да им се пзјада и да их замоли да се жале „ако нма где“. 1 Нахпјски порезницп. 2 Слуге или момцп саахија.