Дело

„О С В Е Т А“ — лиетић из харешског зкивота 1 Кад се пође од Вучитрнске цркве повише гробља с источне стране, па се окрене ка Звечану, самим крајем вароши, између њива засађених кукурузом, лубеницама и паприком, — уђе се напослетку у сокак ограђен с обе стране високим плотом, чији је хрбат јако затрњен, ваљада тога ради ца нико не троши речи узалуд, разбирајући о ујемчености човечјих права у овом градићу... Сокак није поплочан, али је овде-онде разбацано камење, да људи лакше прођу кад је кишно време, скачући с камена на камен. Води он право пред авлију, с чије се десне стране налази капиџик. Кроз њега се пролази у њиву, такође засађену бостаном и кукурузом. Косовска је ноћ. Око двапаест часова ноћи овим је сокаком журно ишао огрнут човек, често застајкујући и држећи нешто у руци. Ноћ је тамна да се прст иред оком не види. После јакога пљуска облаци се нису разишли, само их каткад пресецала муња, што је с једне стране стварало нашем путнику олакшицу да брже скаче с камена на камен, а с друге опет удвајало и тако оправдан страх, који лебди и код самога конака султанових већнла... Чим муња сине, он се прибије плоту, помакне гуњ на главу, притаји се и од самога себе, па опет журно устане и пође напред, често пута не погађајући на камење, тако да је ноћну тишину реметио шум и пљесак његових опанака. Већ је пред авлијом.