Дело

122 Д Е Л 0 дивљег вепра но нарав благородну; витештво не значи тријумф над нејачим него тријумф над неправедним; витештво не значи шенлук крај везанога робља, не значи паликућство и пљачку, витештво значи неустрашиву одбрану правде; витештво не значи ни зејтињави, лисичји, жбирски и шпијунски морал венецијански, витештво значи отворен карактер и слободу. Његош, глорификатор освете, укинуо је, или угушио је обичај племенске освете у Црној Гори. Дакле, још једна противречност? Савршено, не. Нлеменска освета у Црној Гори имала је ону моралну вредност, коју има двобој. Чувати и бранитп своју част, то је за владику-песника најсветија ствар („управ човек онда и погине, част, поштење када му се узме“ — Ш. М.), наравно с иретпоставком, да се част разуме као право правде, ако би се тако^ могло рећи, а не као право нразног и безпредметног самољубља. У Црној Гори светило се једно племе другоме због увреде, због обешчашћења. Бешчасник и увредитељ морао је крвљу својом опрати дело своје. Око за око, или, често, глава за око! За Његоша то није витештво, јер да је то витештво, он га заиста не би укинуо. „Обилић је идеал, угледајмо се на њ хоће он да каже својим Црногорцима — Обилић се не свети своме клеветнику, као што се ви један другоме светите, но он се показује и благородном уздржљивошћу и величином дела већи и часнији од њега. Овим се он светп Вуку. Светите се и ви тако један другом. Гле, ми Црногорци у сличном смо положају, у ком је био Обилић. Турски логор нам је пред кућом. Је ли те брат твој увредио, не свети му се, али му и не опрости; понусти као и Обилић, застиди свога противника, не одмаздом него једним делом истинског, Обилпћевског витештва; тим ћеш га довести у положај постиђеног Јуде или Вука, принудићеш га, да он сам себе казни, покајањем и грижом савести“. Ово нису Његошеве речи, но ово је без сумње његова мисао, његова мотивација укинућа крвне освете међу племенима. Дакле, глорификатор свете освете није ипак дошао у противречност са собом укинућем племенске освете. Све полусвете или несветв освете морају се жртвовати светој освети. У светој освети, које су Срби носиоци у односу према Турцима, лежи и мотив жарком патриотизму иесниковом. Његош је свим својим бићем љубио своју малу домовину. Он ју је љубио не за то што је она била мала — у томе је он гледао њен недостатак, на који се често жалио, и који он нијц