Дело

124 Д Е Л 0 јесте само Његошева љубав према његовом основном божанском идеалу, кад он овај идеал посматра с гледишта историје родне му земље, или другим речима, његов патриотизам јесте једна светлост, којом његова религија обасјава и загрева његово срце у односу према родној му земљи. Да ли је патриотизам „ннстинкт ал’ духовни вођа?“ Могло би се рећи: код Његоша је његов патриотизам духовни вођа, који је постао инстинктом, но духовни вођа, који зависи од једног врховног духовног вође, од вере Његошеве, инстинкт, који носи религиознп колорит. II словенофилство Његошево носи исти религизони колорит као и његов патриотизам. Он љуби „славне Славјане“ тако их он назива у једном писму бану Јелачићу — за то, што они трпе од неправде, и за то, што су све њихове тежње управљене против тирана правде. „Већ и земља од ове мрске неправде стење“ (т. ј. неправде, под којом робују Словенп), — пише владика Јелачићу, и продужује: „Ја сам, истина је, с овом шаком народа, под анатемом тиранства и шпионства, слободан, али шта ми је боље, када гледам около себе милионе моје браће ђе стењу у туђе ланце?"1 Русима је песник нарочито био одушевљен као моћним победницпма азијатске неправдеи као протекторима слабе и угњетене правде у лицу осталога Словенства. Све, све, на крају крајева код нашег песника има исти извор и увор. Тај исти извор и увор јесте његова религија. II тако религија Његошева није стари, порушени замак, који се само од времена на време кити, нити једно пухорно огњиште, које се само недељом засветлуца. Религија Његошева изражава цео један живот, живот песника и хероја ; она преставља неугасиви огањ, коме је један велики ум светлост и једно велико срце топлота. Замислити овај огањ иод пухором од понедеоника до суботе значи замислити Његошау неегзистенцији шест дана, и у егзистенцији само седмог дана. Његош је посведневни нразник, јер његово посведневно настројење духа и срца јесте празничко, религиозно. У томе се оп разликује од велике 1 М. Решетар, ib.