Дело

РЕЛНГИЈА ЊЕГОШЕВА 125 већине других људи. Велика већина других људи мора да остави своје свакодневно заннмање, да би један моменат могла бити религиозна. Његош је стално религиозан на супрот великој већини, само моментално религиозној. Његош живи постојано у својим усамљеничким, иптуитивннм визпјама, у чијем нимбусу свака ствар и свака стварчица у свету добпва необично велике размере н једну особито јасну и одређену боју. Као што се круг, нанрављен надом зрна песка у воду, нагло шнри па воденој површпнп, тако се п мнсаони круг свега без разлпке, великог или малог, на чему се само пажња Његошева заустави, нагло шири, и све дотле шпри, док не додирне крајње обале његове мисли; од овог непреходног мисаоног хоризопта та кружна вибрација преломљена одбија се, пролази кроз срце песниково и на тај начни улази у област религије Његошеве. Тако, „мали мрав“, кога Његош једва запази на усијаном ловћенском камепу, дејствује на њ исто онако као и „горди лав“, као и цела планета наша, јер мисаоомраву, као и мисао о лаву, као и мисао о нашој планети или нашем планетарном систему, кружи у његовој памети у све већим и већим круговима, док најзад не достигне границе сваке мисли, т. ј. док се не одбије од његове свеабсорбујуће мисли о Богу, као праизвору лепоте. Са ове границе посматран, мрав је једно моћно и чудно дело једног великог скулптора, једног великог сликара, једног великог песника, једно дело симетрично као природа, једно живо, светлосно, бојано ткиво као природа. При овом посматрању, преимућствено интелектуалном или имагинативном, песник је испуњен уметничком адорацијом, молитвом првосвештеннка лепоте. Но овај „мали мрав“ има и своју судбу, т. ј. има свој одређен круг радости и трнљења, свој ночетак и свој крај, међу којима је једва видна дистанција, има своје претке, своје потомке, своју историју, своју трагедију. II лав има све ово, што и мрав. Но он има и нешто више: он има и шапу, која у једном тренутку може да учини крај историји целе једпе мравље државе. То је други круг мисли Његошевих, круг м и с л и с р ц а, — ми бисмо рекли, — које се све завршују великом мишљу о злу у свету, које од адорације лепе природе воде песника презирању карниворске, неправедне природе. II мрав сједињује у себи обе те природе као и лав, јер и мрав је лав за светове мање и слабије од себе. Човек је и једно и друго, и мрав и лав, у