Дело

8 Д Е Л 0 Звизну. Звизну и Милосав, јер су им то били уговорени знаци. — Хајде иолако покрај плота, јагње моје. Капиџик је отворен, хајде брже, немој се плашити, — прошапута Цвета с прозора. Устаде и баци очи к прозору, где угледа Нурију са распуштеном црном косом, са раскошним и меканим осмехом, што јој придаваше нежну красоту при мекој светлости, јер Цвета уклони ламиу од прозора. Није веровао својим очима. Груди му се још једаред стегоше, а удари срца учесташе. Стеже, ’ihto’ho кажу, зубе и пође. Прође кроз малена врата у двориште и обазре се на све стране. Све му се чини како га с обе стране чекају целе чете са запетим пушкама, које од пуцања још уздржава верно псето Османово, крвожедни Камбер... да га зар жива ухвати и онда да му на памук душу испија... Представљаше себи како грмну плотун, како га опкољавају, како су му упрли грлиће модерних мартинака под грло и сву своју пажњу усредсреди на пиштоље, чији петлићи већ беху подигнути на горње ноге. 0, нека му само да Бог да их дајбуди исиразни, како му се не би сутра смејали Турци мртвоме: „Бака, бака, како влашка пушка бије“... Муња опет сину и показа му пут. Управо преко дворишта, а кад би пред главним вратима, пси поскакаше и опколише га. Већ ни страху не беше места у његову срцу. Коса пође навише, ноге се као поткратише. Дође му мисао да је узео на врат све грађане, које не може мимоићи општи покољ. Муњевитом брзином мисао му сликала Ибрајим - Маџуна, како на бесном хату гони његова стрица. снлеже, убија, па лети даље испод града, нраво пут цркве, где је кућа старога попа, вођа народног... Лети исти да пролије читаву реку крви... Но та га страшна слика оснажи. Приђе зиду и лагано чучну. Пиштоље унрави на псе, што у полукругу страшно рптаху, да „земљу издеру",1 и чекаше на Камбера, не бојећи се паса, јер је знао да они никад не нападају кад човек легне или седне. 0 бегству — ни помислити. „Ухвати земљу зубима, па умри!“... 1 Косовско упоређење.