Дело

146 Д Е Л 0 су сви Руси одједном тако заволели браћу Словене, а ја никакве љубави према њима не осећам? Веома сам се једио, мислио сам да сам нека наказа или да тако Карлсбад на мене дејствује. Али, дошави овамо, умирио сам се; видео сам, да и осим мене има људи који се интересују само Русијом, а не браћом Словенима. Ево и Константин. — Лична мишљења ту не значе ништа, — рече Сергије Иванович, — не ферма се лично мишљење, кад је сва Русија народ руски изразио своју вољу. — Да, извините ме. Ја то не видим. Народ о томе ништа не зна, — рече кнез. — Не, тата... како да не зна? А оне недеље у цркви? рече Доли, ослушкујући разговор. — Дај, молим те, убрус, рече она старцу, који с осмејком гледаше у децу. — Не може бити да сви... — Та шта у цркви? Наредили свештенику да прочита, и он прочитао. Ништа они нису разумели, уздисали су као п код сваке ироповеди, — настави кнез. — Затим су им рекли, да се скупљају прилози на богоугодно дело, они пзвадили по копејку и дали, а на шта, не знају ни сами. — Народ не може да не зна; свест о својој судбини увек постоји у народу, и у тренуцима, као што су ови, она му постаје јасна, — поуздано рече Сергије Иванович, .погледајући у старца-пчелара. Леп старац, са црном проседом брадом и густом сребрном косом, стајао је непомично, држећи шољу с медом, љубазно и мирно гледајућн са висине свога раста у господу, очевидно ништа не разумевајући и не желећи да разуме. — Е јес, тако је, — значајно клатећи главом, одговори он на речи Сергија Ивановича. — Ето, питајте њега. Он ништа не зна и не мисли, рече Љовин. — Јеси ли чуо, Михајличу, о рату? — обрати се он њему. — Знаш, оно што су у цркви читали? Шта ти мислиш? Треба ли ратовати за хришћане? — Шта имамо ми да мислимо? Император Александар Николајевич мисли за све нас. Он боље види. Треба ли још хлеба да донесем? Да дам дечку још мало? — обрати се он Дарији Александровној, показујући на Гришу, који довршиваше своју корпцу. — Мени није потребно да питам, — рече Сергије Ивано-